Davno nekad jedan ljubavnik bijaše,

Koga zbog vjernosti njegov vijek stavljaše.

Godinama bese u čežnji i strahu,

Kraljica ga željnog držaše u šahu.

Najzad, šta ko traži tom se i dovine,

Svakom ko se strpi znak radosti sine.

„Dođi noćas!" reče draga jednog dana,

„Tvoja žarka želja već je uslišana!"

U toj i toj sobi sjedi do ponoći,

A u ponoć ja ću bez poziva doći!"

Covjek zakla žrtve, razda milostinju,

Jer mu mjesec sreće iz oblaka sinu.

A kad noć se spusti u tu sobu pođe,

Čekajuć' da draga na sastanak dođe,

Sedeo je, ček'o . . . al se san prikrada . . .

Klone  čudni dragan, kud' ćeš većeg jada?!

Jedan sat je bdio, pa ga san prevari;

Da ljubavnik zaspi, o da čudne stvari!

U to stiže draga čim je ponoć bila,

Što je obećala to je ispunila.

Kada vide dragog kako tvrdo spava,

Otkinu mu lako parče od rukava,

Šačicu oraha u njedra mu stavi Rekav':

 „Ti si dijete, de se igrom bavi!".

Kad u ranu zoru dragan iz sna skoči,

Orahe i rukav spaziše mu oči:

„Naša gospa, reče, prevarila ne bi,

A to što nas snađe pripišimo sebi."

Rumi

Pojmovi: Rijeci

Bookmark: